Pravoslavna Ohridska Arhiepiskopija
 

Вести


 

Синаксар


 

Издаваштво


Прашања, одговори
и коментари


 

Врски


 

Видео и аудио записи


 

Архиепископ


Свет
Архиерејски
Синод


 

Историја


 

Организација
и адреси


 

Библиотека




English Version

Современите Прогони на Православната Црква: Македонскиот раскол

Митрополитот црногорско-приморски г. Амфилохиј: Никој од МПЦ не бара да стане српска или грчка црква, туку од расколот да се врати во канонска состојба


RSS  rss
FaceBook  FaceBook
Twitter  Twitter
YouTube  YouTube


рубрика: свет архиерејски синод\соопштенија

Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Призрену чином освећења обновљене призренске Богословије. Потом су, у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја одржаване редовне саборске седнице. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим епископа шабачког Лаврентија, који није дошао на Сабор из оправданих разлога.

Најважнија тема овогодишњег заседања Сабора била је припрема за учествовање Српске Православне Цркве на Светом и Великом Сабору Православне Цркве, сазваном за јун ове године на острву Криту. У вези са тим предстојећим свеправославним Сабором Сабор архијерејâ Српске Православне Цркве је усвојио текст који изражава његов начелни став по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом Сабору.

Важна је такође одлука Сабора да се благовремено – а то значи што скорије – отпочне са припремама за прославу 800-годишњице самосталности Српске Православне Цркве (1219 – 2019), у сарадњи са органима Србије и Републике Српске и са свим релевантним научним и културним институцијама српског народа. У исто време Сабор је са задовољством примио на знање извештај митрополита црногорско-приморског Амфилохија о успешном току припремâ за прославу 1000-годишњице мученичке смрти светог Јована Владимира, краља српског, која ће се одржати у септембру ове године у Бару и на коју ће, поред Патријарха и епископâ Српске Православне Цркве, бити позвани и поглавари, односно високе делегације, свих Православних Цркава. Установљен је и орден светога краља Јована Владимира, који ће се додељивати исповедницима вере и страдалницима за веру.

Као и сваке претходне године, Сабор је разматрао питања црквене просвете, као и унутрашње и спољашње мисије Цркве уопште. Протојереј Гојко Перовић, досадашњи вршилац дужности ректора Богословије светог Петра Цетињског на Цетињу, изабран је за ректора исте Богословије. Библиотеци Српске Патријаршије у Београду признат је статус матичне библиотеке на целокупном подручју Српске Православне Цркве. Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.

Констатовано је да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама изузетно добри, потпуно у духу саборности и јединства Цркве, осим једног тужног изузетка – односâ са Румунском Патријаршијом, чији епископи и свештеници већ годинама, неканонски и небратољубиво, врше упаде у подручја јурисдикције Српске Православне Цркве у Источној Србији, посебно у Тимочкој крајини. После многих ранијих обраћања и апела, нажалост досад безуспешних, Сабор је поново позвао Румунску Цркву да сместа престане са овом цркворушилачком праксом; у противном, проблем ће бити изнет пред Свети и Велики Сабор Православне Цркве, а уколико и после Сабора таква антиканонска активност буде настављена, Српска Православна Црква ће – са искреним болом, али Цркве ради – бити приморана да прекине литургијско и канонско општење са Румунском Православном Црквом.

Односи са другим хришћанским Црквама и заједницама, као и са Јеврејском заједницом и Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, никако не може рећи за односе са екстремистичким круговима  у Римокатоличкој Цркви у Хрватској и у Босни и Херцеговини, као ни за односе са таквим круговима у Исламској заједници Босне и Херцеговине и у Исламској заједници у Србији.

Однос Цркве и државе у Србији развија се у знаку добре воље и сарадње у условима одвојености Цркве и државе. Нарочито је важна подршка Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде како Српској Правосланвој Цркви тако и свим осталим традиционалним Црквама и верским заједницама. Сабор очекује да овом телу буде враћен статус Министарства верâ. Констатовано је да верска служба у Војсци Србије, као и у оружаним снагама Босне и Херцеговине, иде узлазном линијом.

Има, нажалост, и проблемâ и нерешених питања. Стога Сабор очекује да процес реституције неправедно одузете црквене имовине у Србији буде убрзан и у потпуности окончан. Сабор поново апелује на надлежне органе државе Србије да Цркви буду враћене матичне књиге, одузете још 1946. године, наводно ради преписивања. Исто тако, Сабор, по ко зна који пут, понавља свој став да посмртни остаци српског и светског великана, Николе Тесле, не заслужују да буду музејски експонат него да буду достојно сахрањени на одговарајућем месту поред храма Светог Саве на Врачару, као што су и Вук и Доситеј сахрањени пред Саборном црквом у Београду.

Саборски Оци су констатовали да је положај Српске Православне Цркве у јужној српској покрајини и даље изузетно тежак иако има знакова наде и поводâ за оптимизам, као што су несметани рад Богословије у Призрену и признавање имовинских права манастиру Високим Дечанима. Стање у региону је, нажалост, једнако обремењено потешкоћама и страдањима: у Хрватској усташоидни шовинисти харангирају против Српске Православне Цркве и српског народа; у босанско-херцеговачкој Федерацији на делу је стални притисак, све до отворене дискриминације; у Црној Гори се спрема закон који не само да не признаје Цркви статус и идентитет него јој прети отвореним прогоном, а њена власт Српску Православну Цркву проглашава за државног непријатеља број један, ваљда у духу свог „демократског и евроатлантског опредељења“; у Републици Македонији још трају монтирани процеси против aрхиепископа Јована и Охридске Архиепископије.

Сабор је, наравно, изразио солидарност и са свим православним и инославним хришћанима, као и муслиманима, који пате и гину на Блиском и Средњем Истоку. Исто тако, Сабор молитвено жели што скорији прекид бесмисленог сукоба међу једноверном и једнокрвном браћом у Украјини.

Одржана је заједничка седница Светог Архијерејског Сабора и Централног тела за изградњу Спомен-храма Светог Саве на Врачару и прихваћен је извештај о досадашњим радовима на унутрашњем уређењу Храма.

Саслушани су и примљени извештаји Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Великог црквеног суда, добротворне фондације „Човекољубље“, поклоничке агенције „Доброчинство“ и осталих централних црквених тела и установа, као и извештаји господе епископâ, о раду у протеклом извештајном периоду.

Делокруг рада Одбора за Јасеновац је проширен: он ће се убудуће бавити свим жртвама и страдањима Српске Цркве и српског народа у Другом светском рату.

На основу извештајâ из готово свих епархија, са жаљењем је установљено да „бела куга“, као грех и као национално самоубиство на одложени рок, све више хара у српском народу. Сабор стога позива свој верни народ на покајање и отрежњење.

Са жаљењем је примљен детаљни извештај о пожару у српској цркви Светог Саве у центру Њујорка.

Миливоје Новаковић, односно рашчињени јеромонах Максим, лажни артемијевски „хорепископ новобрдски и панонски“, искључен је из црквене заједнице.

За епископа упражњене Епархије канадске изабран је досадашњи епископ источноамерички Митрофан, за епископа источноамеричког досадашњи епископ аустралијско-новозеландски Иринеј, а за епископа аустралијско-новозеландскога протосинђел Силуан (Мракић), сабрат манастира Пустиње у Епархији ваљевској.

За викарног епископа у Епархији црногорско-приморској, са титулом „епископ диоклијски“, изабран је архимандрит Кирило (Бојовић), тренутно ангажован у Епархији буеносаиреској и јужноцентралноамеричкој.

Досадашњи епископ нишки Јован је по молби разрешен дужности епархијског архијереја. За администратора Епархије нишке изабран је епископ рашко-призренски Теодосије, док администратор Епархије дабробосанске и даље остаје епископ захумско-херцеговачки Григорије, а администратор Епархије милешевске епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Чланови Светог Синода у новом сазиву јесу епископи бачки Иринеј, жички Јустин, далматински Фотије и рашко-призренски Теодосије, а чланови заменици митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ шабачки Лаврентије.

Доставља:
епископ бачки Иринеј,
портпарол Српске Православне Цркве


рубрика: вести

24.05.2016

На празникот на Светите солунски браќа Кирил и Методиј, сесловенските просветители, со благослов и во присуство на Неговата Светост Патријархот српски г.г. Иринеј, во Патријаршискиот храм „Свети Симеон Мироточив“, во Белград, беше отслужена света Архиерејска Литургија.

На Литургијата началствуваше Неговото Преосвештенство Епископот тимочки г. Иларион, во сослужение на Преосвештените Епископи, шумадискиот г. Јован и крушевачкиот г. Давид.

На Литургијата молитвено беше присутен и Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, како и повеќето Архиереји, коишто учествуваат во работата на Светиот Архиерејски Собор, меѓу кои и Архиерејите на Православната Охридска Архиепископија.


рубрика: вести

22.05.2016

Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, во Неделата на Раслабениот, богослужеше во Соборниот храм „Свети Архангели“, во Белград, во сослужение на повеќемина свештенослужители.

После прочитаното евангелско чтение, пред собраниот народ, Архиепископот охридски г.г. Јован изговори вдахновена беседа.

На Литургијата, молитвено присуствуваа и повеќемина Архиереји, коишто учествуваат на Светиот Архиерејски Собор.

Извор: http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=713&Itemid=1


рубрика: вести

22.05.2016

Во текот на Светиот Архиерејски Собор, во Неделата на Раслабениот, Неговото Преосвештенство Епископот полошко-кумановски и Местобљустител дебарско-кичевски г. Јоаким богослужеше и проповедаше во манастирот „Пресвета Богородица Троеручица“, Трешњак, во Архиепископијата белградско-карловачка.

Неговото Преосвештенство Епископот брегалнички и Местобљустител битолски г. Марко сослужуваше со Митрополитот црногорско-приморски г. Амфилохиј, кој беседеше на Литургијата, и Епископите, будимски г. Лукијан и британско-скандинавски г. Доситеј, во манастирот „Свети Николај“, Градиште, во Митрополијата црногорско-приморска, по повод 900-години од постоењето на споменатиот манастир. После Литургијата беше направена Литија. На трпезата, на насобраниот народ со пригодна беседа му се обрати и Епископот г. Марко. 

Неговата Светост Патријархот српски г.г. Иринеј богослужеше во храмот „Свети Николај“, во Земун, Белград. На Патријархот му сослужуваше Неговото Преосвештенство Епископот стобиски и Местобљустител струмички г. Давид, којшто и беседеше на Литургијата, во однос на прочитаната евангелска тема, а на крајот од Литургијата со поучно слово на народот му се обрати Патријархот г.г. Иринеј. Во продолжение беше совршена и свечена Литија.


рубрика: вести

→ English

→ Српски

21.05.2016

Во судницата на Основниот суд Полицијата пред камери му става лисици на Архиепископот Јован

На денешен ден, пред четири години, полицијата упадна во повеќе манастири на Православната Охридска Архиепископија како и во домови на повеќе нејзини припадници, и по наредба на власта покажа невидена бруталност, при што физички нападна монахињи, конфискуваше сè што можеше да земе од манастирите, на пр., немајќи налог за тоа, ги одзема дури и матичните книги на крстени и венчани (нешто што не се случувало ниту во тоталитарните системи, и уште ги нема вратено), им ставаше лисици на родители пред малолетните деца и т.н., и т.н.

Полицијата пред камери става лисици на монаси Полицијата пред камери става лисици на монахињи

При овој државен прогон врз верска основа, Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, иако веќе се наоѓаше во затвор, што значи дека немаше можност да не се јавува пред судот, сепак беше префрлен во многу посуровите услови на притвор. Токму овој потег на власта, од многу организации за заштита на човековите права и верските слободи, беше окарактеризиран како спроведување на тортура врз Архиепископот г.г. Јован.

Истовремено, на Епископот брегалнички г. Марко, на Епископот стобиски г. Давид и на останатите свештеници, монахињи и верници од Православната Охридска Архиепископија, вкупно осумнаесет лица, им беа одземени пасошите, а потоа воведена и мерка редовно да се пријавуваат во судот.

Помеѓу останатото, нашата татковина и заради овој прогон врз верска основа, во меѓународните извештаи е сместена во делумно слободните земји, кои се далеку од напредните демократии.

Државниот прогон врз верска основа против Архиепископот охридски г.г. Јован и Православната Охридска Архиепископија започна пред 14 години, со затвори, одбивање на регистрацијата на Црквата и со континуирани, монтирани судски процеси.

Полицијата брутално упаѓа во манастирите на Православната Охридска Архиепископија Полицијата брутално упаѓа во манастирите на Православната Охридска Архиепископија При одземањето на пасошите во Основниот Суд Скопје 1

На денешен ден, пред четири години започна најновиот судски прогон. После цели четири години тој судски процес сè уште трае и денес, и следното рочиште е закажано за почетокот на Јуни.  


рубрика: вести

20.05.2016

Неговото Кралско Височество, Престолонаследникот Александар, на 19 Мај 2016, во Белиот Дворец подготви свечена вечера за Aрхијереите на Српската Православна Црква, учесници на редовното заседание на Светиот Собор. На приемот присуствуваше и Претстојателот на Православната Охридска Архиепископија, Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован.

На свечената вечера присуствуваа Неговата Светост Патријархот српски г. Иринеј и Aрхијереите на нашата Света Црка, заедно со проф. Др Милета Радојевиќ, директор на Управата за соработка со Црквите и верските заедници, како и членовите на советодавното тело на Круната.

Престолонаследникот Александар им посака добредојде и, помеѓу останатото, рече: „Голема чест ми е што можам и оваа година да ги поздравам архипастирите на нашата Света Црква во домот на своите предци. Секогаш се радувам кога сум со вас и кога имам прилика од вас да чујам зборови на вера и мудрост! Се молиме Бог да го благослови овој собир.“

Заблагодарувајќи се за гостопримството, Неговата Светост Патријархот српски г. Иринеј посака среќа за кралското семејство и мир, правда и спасение за сите луѓе со добра воља.


рубрика: вести

18.05.2016

Христос васкрсе!

Поздрављајући све у радости Васкрсења и размишљајући о Светом и Великом Сабору у данима најрадоснијег хришћанског празника, који све испуњава саборним смислом, односно јеванђелском поруком о спасењу свих и свега у Христу, и у себи сажима јеванђелску поруку саборног јединства Цркве, а уједно и за време саборских заседања јерархије наше помесне Цркве, мислим да начелно сви треба да се радујемо предстојећем свеправославном Сабору (САДРЖАЈ).

Понекада се може прочитати и чути у медијима — а понекад и неко од пастира и богослова Цркве изјави — да је традиција и пракса сазивања саборâ у Православној Цркви или на Истоку прекинута још давно и да већ дванаест векова нисмо имали свеопштих сабора (!). То историјски уопште није тачно! Наша Црква је по својој природи саборна (католичанска, универзална, свеобухватна). Њена онтолошка саборност (католичност) историјски се пројављује као синодалност — изражава се управо кроз саборе. Пре свега, свако наше сабирање на Литургију јесте сабор свецеле Цркве ,,на једном месту” и њено сједињавање у Једно Тело, у Једном Духу Божјем (ἐπὶ τὸ αὐτό). Свака наша месна Црква (епископија, епархија, дијецеза) јесте пуна Црква која је у заједници са свим другим Црквама Божјим у свету. Следствено, без саборног општења и јединства Црква уопште не постоји — ниједног тренутка.

Помесни или регионални сабори сазивају се када за то постоји потреба. Наша помесна Црква по правилу одржава сабор најмање једампут годишње, а по потреби и чешће. Друге помесне Цркве такође имају саборе — једне чешће, а друге ређе. Кад, опет, постоје посебне историјске прилике — дакле, не у редовним размацима — сазивају се велики, изузетни, благодатни сабори свих Цркава Божјих у свету. То су свеопшти сабори Цркве који се обично називају васељенским саборима. Није, дакле, тачно да у Православној Цркви током дугих векова није било саборâ. Тачно је само то да у новије време, у новијим вековима, нисмо имали ниједан свеправославни или свеопшти сабор. То се може разумети у контексту историјских збивања. У ранијим временима једино је Русија била слободна православна земља, а сви ми други били смо у разним врстама ропства које је трајало вековима. Без условâ слободе и мира и без добрих саобраћајних веза између православних хришћана расејаних ,,по васељени”, по свету, није било могуће сазивати велике саборе.

У новије доба, када су већ биле почеле припреме за такав сабор, почетком двадесетог века, нарочито је било значајно окупљање у светогорском манастиру Ватопеду, где су, поред представникâ других Православних Цркава, живо учешће узели и архијереји Српске Православне Цркве, а огромну улогу је имао свети Владика Николај. Каснији планови да се нови општи сабор одржи у Нишу, о хиљаду и шестстотој годишњици Првог васељенског сабора, или у Јерусалиму, или другде, пали су у воду, а сазивање сабора је одложено на неодређено време, највише због условâ у Руској Цркви у совјетско време, а касније услед сличних услова и у већини других помесних Цркава у време комунистâ и њихове власти.

Сада је поново дошао тренутак када Црква може да организује свој сабор мада услови ни данас нису идеални. Нема, додуше, политичког терора и грубог гоњења у већински православним земљама, али у неким православним земљама постоје, ипак, огромне потешкоће у животу Цркве због ратних сукоба, а на Блиском Истоку и због гоњења од стране муслиманских фанатика. То и јесте разлог што Сабор није могао бити одржан у Цариграду, као што је првобитно било планирано. Сведоци смо, наиме, на основу медијских вести, да и у Анкари и у Цариграду већ има терористичких аката. Тешкоће и патње су огромне у Сирији, у Ираку, на читавом Блиском Истоку, а онде и данас има много православних хришћана и хришћана одвојених од Православне Цркве, али њој блиских и духовно сродних.

Идеалне прилике, међутим, не постоје и не можемо их очекивати. Али, потребе и изазови постоје и зато је одлучено да се припреме за Сабор убрзају. Лично, ако није нескромно да кажем, сматрам следеће: да су припреме потрајале две до три године дуже, имали бисмо већи успех на предстојећем Сабору. Говорим то са дозом смелости, можда неоправдане, јер у саборским припремама већ одавно учествујем, заједно са митрополитом црногорско-приморским господином Амфилохијем, у име наше Цркве, и не само да као посматрач пратим шта се збива него и активно, изнутра, учествујем. Тако, лично сматрам да смо могли да имамо још неке значајне теме на дневном реду, првенствено тему аутокефалије, а и припрема текстова који ће бити обрађивани и подвргнути расправи на Сабору и о којима ће се доносити одлуке могла је да буде успешнија зато што неки текстови јесу текстови вишедеценијске давности, а период припреме није био довољан да они буду озбиљније ревидирани и продубљени у складу са данашњим духовним изазовима.

Морамо да верујемо да наша људска неприпремљеност, или недовољна припремљеност, или неслагања по појединим питањима (којих има), или чак поремећени односи међу појединим аутокефалним Црквама, неће бити пресудни него да ће све то Дух Свети уздићи са земаљске равни до врхунаца небеске равни. Он конституише Тело Цркве и може, Својом ширином и свеобухватном љубављу, љубављу која је од Оца, а дарује нам се кроз Сина и доживљавамо је управо у Светоме Духу, све да оживотвори, преобрази, пројави као верну икону Царства Божјег, упркос свему људском и несавршеном. Јер, Сабор је пре свега Педесетница, Дух Свети са нама. Његова сила тријумфоваће и кроз све наше слабости и недостатке. То је предсаборска, саборска и послесаборска conditio sine qua non.

Уосталом, Сабори се у том циљу и сазивају кроз историју Цркве. Нису то конференције или симпозијуми него сабори који решавају витална питања живота Цркве, у првом реду она која се тичу јединства Цркве, односно неометаног и пуног општења међу Црквама. Зато верујем да ће предстојеће сабирање свих Православних Цркава ,,у једно и заједно” посведочити јединство међу њима. Надам се да ће пружити и додатно сведочење које може бити, бар по моме мишљењу, корисно и за хришћане који припадају Римокатоличкој Цркви, као и за хришћане који припадају заједницама Реформације, протестантским Црквама. У чему то видим? У првом случају ће се показати да је јединство Цркве могуће и реално без претераности и једностраности учења о првенству римског епископа у облику у којем се развило тек у другом хиљадугодишту хришћанске историје — дакле, без апсолутизације римског примата, без тумачења примата части као примата власти. Значи, не може се потребом јединства правдати нездрава хипертрофија првенства. Јер, оно је постојало и у првим вековима, али је тада било засновано на љубави, служењу и жртви. Исто тако, заједнице изникле из Реформације су, одбацујући римски модел јединства, изгубиле јединство међу собом и, у исто време, јединство са православним Истоком и римокатоличким Западом. Можда овај наш Свети и Велики Сабор може и њима и свима — па и нама самима — бити корисно сведочење јединства Цркве и показатељ неопходне равнотеже између првенства и саборности, првенства схваћеног као жртва и као служење јединству Цркве, и саборно-благодарног прихватања тога првенства од стране других Цркава. Можда ћемо бити у стању да покажемо шта је богочовечанска, светодуховска и светотројична равнотежа у бићу и животу Цркве, исправни модел јединства за којим се и данас међу Црквама трага иако је уствари дат Цркви већ од апостолских времена и постојао све до великог раскола Истока и Запада после првог миленијума, а Православна Црква га верно чува и данас.

Сви текстови у овом зборнику, без обзира на њихове несавршености, управо су покушај приказа таквих настојања, а сâм зборник јесте плод заједничке жеље и труда свих прегалаца који су допринели његовом објављивању да сведоче оно што нам је исконски дато и свагда задато — истинску саборност и богоустановљено јединство Цркве Христове. Плодове тога скромнога труда приносимо љубави све христоимените пуноће наше помесне Цркве, као и свима људима добре воље.

У Новом Саду, 3/16. маја 2016.

Епископ бачки Иринеј


рубрика: вести

16.05.2016

Овогодишното заседание на Светиот Архиерејски Собор на Српската Православна Црква започна свечено со соборна света Архиерејска Литургија и призив на Светиот Дух, на 14 Мај 2016 година, во Пеќската Патријаршија.

Денес, на 16 Мај 2016 год., Светиот Архиерејски Собор го продолжува своето заседание во просториите на Патријаршијата во Белград, заседание на коешто ќе се разгледуваат теми, коишто се однесуваат на севкупниот живот на Црквата.

Особено внимание Светиот Архиерејски Собор ќе посвети на Светиот и Велик Собор на Православната Црква, којшто ќе се одржи на Крит, Р. Грција, во периодот од 18 до 27 Јуни 2016 година.

На Светиот Архиерејски Собор како претставници на автономната Охридска Архиепископија, учествуваат нејзиниот Претстоител, Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован и останатите Архиереји на Архиепископијата.


рубрика: вести

15.05.2016

Неговата Светост Патријархот српски г.г. Иринеј началствуваше на светата архијерејска Литургија којашто денеска беше отслужена во соборниот храм „Св. Георгиј“, во Призрен. Нему му сослужуваше Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, како и повеќе архијереи од Српската Православна Црква, коишто се собрани за почеток на редовното заседание на Светиот Архиерејски Собор.

После литургиското собрание, Патријархот г.г. Иринеј во сослужување на архијереите го изврши чинот на осветување на обновената зграда на богословијата „Св. Кирил и Методиј“, во Призрен, којашто беше запалена и целосно уништена од косовските албанци во 2004 година.

Заседанијата на Светиот Архиерејски Собор на Српската Православна Црква во коишто учествува Претстоителот, Архиепископот охридски г.г. Јован, и другите архијереи од канонската Црква во Р. Македонија, Православната Охридска Архиепископија, ќе продолжат утре, во Патријаршијата во Белград.


рубрика: вести

08.05.2016

Неговото Преосвештенство Епископот брегалнички и Местобљустител битолски г. Марко, го прослави својот именден, споменот на светиот Апостол и Евангелист Марко.

Во параклисот „Свети Николај Мирликијски“, во Штип, беше отслужена света Архиерејска Литургија на која началствуваше Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. На Архиепископот охридски г.г. Јован му сослужуваа Нивните Преосвештенства, домаќинот, Епископот брегалнички и Местобљустител битолски г. Марко и Епископот стобиски и Местобљустител струмички г. Давид, како и свештенослужители и ѓакони од повеќе Епископии на Архиепископијата.

После прочитаното Евангелие беседеше Архиепископот охридски г.г. Јован, а на крајот од Литургијата со посебно обраќање му го честита и именденот на Епископот г. Марко, на што, со свое слово отпоздрави Епископот брегалнички.

После Литургијата, за сите кои со своето присуство ја зголемија радоста на прославата на светиот Апостол и Евангелист Марко, Епископот брегалнички г. Марко приреди трпеза.


рубрика: свет архиерејски синод\интервјуа

07.05.2016

Праве теме се опиру уласку у „уговорени” живот

Свеправославни сабор на Криту ће бити израз јединства уколико не затвори очи пред реалним проблемима и ако успе, рецимо, да саборно залечи поделе или проблеме у односима Јерусалима и Антиохије, Србије и Румуније, Русије и Цариграда.

Аутор: Живојин Ракочевић

Један од најактивнијих и најмлађих епископа СПЦ, професор на Теолошком факултету у Београду, епископ западноамерички Максим, одговара на питања о великом православном сабору на Криту, односу савременог човека према питањима заједништва и улози православних у савременом свету.

Откуд свеправославни сабор у овом тренутку, после толико времена, и које су теме пресудиле да православни заједно нешто поруче свету?

Историјски усуд свих Православних Цркава, без изузетка, у протеклим вековима учинио је да се за једно време потисне саборска пракса ширих размера. Стога предстојећи Свети и Велики Сабор има непроцењиви значај за обнову саборног и канонског самосазнања у нашој Цркви. Саборност (или синодалност) није епитет Цркве. Она је у самом свом бићу и постојању „синодос”, заједница. Уз то, не треба превидети харизматски карактер једног васељенског сабора, који је био више један ванредни ад хоц догађај неголи институционална реалност. У овом „свету”, у коме владају разједињујуће силе, Црква кроз сабор позива на заједнички покушај динамичког очувања онтолошког јединства и заједничко сведочење љубави.

С обзиром на то да неке од темâ дневног реда Светог и Великог Сабора звуче анахроно (пост, календар, брачне сметње, аутономија, дијаспора, мисија итд.), не чуди да постоје гласови који указују на реалне недостатке у тим текстовима управо зато што су оне претерано „уговаране\". Праве теме се опиру уласку у „уговорени” живот. Ипак, верујемо да ће се Сабор позабавити проблемима и изазовима данашњег дана, упутити поруку омладини, осврнути се на биомедицинску технологију, кризу породице, игнорисање верског идентитета у процесима интеграцијâ, тероризам, стати у одбрану прогоњених хришћана, саосећајући и с патњама присталицâ других верских традиција, итд. Страшно ће бити ако не будемо размишљали о животу у коме се као људи налазимо, сви помало пометени.

Понекад заборављамо колико је важно, па и довољно, сабрати се и служити Литургију. Црква не спасава речима или акцијама него својим истинским бићем.

Како ће верник у некој парохији, рецимо у Врању или код вас у Америци, „прочитати\" поруке светског православног врха?

Сабори служе да васпоставе и гарантују заједништво међу локалним Црквама унутар Једне Цркве „по васељени”, да улију наду у спасење од смрти. Који је значај и какве су последице овог Сабора - показаће постсаборски период, с обзиром на то да процес усвајања (рецепције) Сабора и његових одлука може потрајати, у зависности од виталности организма Цркве, али и од рада помесних епископа међу народом.

Тим поводом желим да коригујем израз по коме се на Криту састаје „светски православни врх”. Сабор (чак ни васељенски) не стоји изнад Цркве, нема власт над њом, него служи Народ Божији – Цркву, одакле црпи свој ауторитет, важност и непогрешивост. Црква је изнад васељенских сабора и користи их као орган за тумачење божанског Откривења.

Православни свет често изгледа, парадоксално говорећи, разједињено-уједињен. Какву форму односâ очекујете након овог сабора?

Утисак о јединству у разједињености великим делом потиче од тенденције етнофилетизма у већем броју аутокефалних Цркава. Управо то је довело до извесне самодовољности и затворености у неким аутокефалним Црквама, па онда и до атрофије саборности на васељенском нивоу. Стога у многим западним црквеним историјама наша еклисиологија се приказује као јединство етничких Цркава, која за основу има политичко или државно начело. Таква верзија не налази упоришта у Предању Истока... Није искључено да ће се после „критског сабора” сабори држати редовније, али не као нека „универзална структура” која би имала перманентни карактер. Може то бити нови почетак у доживљавању и проучавању савременог устројства у светлости саборног Предања Цркве, а све у циљу остваривања њене богочовечанске мисије у данашњем свету, како на помесном тако и на васељенском плану. Другим речима, испод феноменологије сабора треба открити његову онтологију и онда прећи на праксу. Природа Цркве поседује нешто веома питомо, а то је да она надмашује све наше прорачуне и студије.

Ако су православни очували јединство без оваквих сабора, зашто им је он потребан сада и да ли се то подлегло глобализацији?

Суштинско јединство, рекосмо већ, јесте очувано, али криза јединства запљускује обале многих аутокефалних Цркава. Наиме, иако је свака помесна Црква „католичанска” и ни у чему није окрњена, ипак Црква „по васељени” треба да се манифестује као заједница Цркава. Пошто структура Цркве (њен идентитет, ауторитет, власт, службе итд.) представља, благодаћу Светога Духа, догађај слободне заједнице, тада јединство, на које нас позива Христос, није нека устаљена униформисаност у институционалном смислу. Природа Цркве ће за нас увек бити отворена Књига којој Дух Свети окреће странице.

На питање о глобализацији може се одговорити противпитањем: ако је Црква носилац космичке поруке о спасењу у Христу, зар тиме она није глобална? Сâм назив „васељенски” (екуменски) говори о глобалном карактеру. Наравно да постоје разлике, али овај тренутак је важан, иако теме нису задовољавајуће. Обрадован могућностима које пружа, верујем да ће Сабор опсегом својих расправа и, на крају, садржајем своје поруке дотаћи и адресовати најбитнија егзистенцијална, друштвена, па и политичка питања.

Или се можда ради о формирању „чвршћег вођства\" на Истоку, које ће одговорити на такво вођство Католичке Цркве?

Послужио бих се речима једног атонског старца: „Има нечег божански свештеног у томе што је онај први по поретку између Православних Цркава одевен у хаљину немоћи”. Наиме, васељенски патријарх се данас, скупа с антиохијским, налази у најнезавиднијем положају од свих других. Дужни смо рећи да у Православној Цркви саборско вођство историјски није служило као оруђе власти над Црквом.

По мом скромном мишљењу, не ради се о „игри престола” него о заједничком хитању ка Васкрсном Гробу. Има ту доста људског, али треба се сетити слике апостола Петра и Јована како после Христовог Васкрсења „заједно трче” ка његовом гробу, па је Григорије Богослов њихово надметање окарактерисао као „добро такмичење”. Ако у овоме препознате неке од „источних” поглаварâ-тркачâ, онда сте разумели поенту. Управо је саборска дијалектика довела до искључивања идеје врховне моћи једног над многима. Свако сабрање Синода се отвара молитвом призивања Духа Светог Који уједињује све хришћане у Тело Христово истовремено и на локалном и на универзалном нивоу. Оним што одређује један древни апостолски канон обезбеђује се равнотежа, тојест међусобно поштовање у односима епископа и првог (предстојећег) епископа, и наглашава се истовремено саборност свих епископа у пастирствовању и управљању целе Цркве.

Постоје назнаке да Антиохијска Црква неће учествовати у раду Сабора, као и одлука Грузијске Цркве да унапред одбаци један од докумената који ће Сабору бити предложен на усвајање. Да ли овакви потези могу угрозити одржавање Сабора, његов смисао и, уопште, јединство међу Православним Црквама?

Сабор ће бити израз јединства уколико не затвори очи пред реалним проблемима и ако успе, рецимо, да саборно залечи поделе или проблеме у односима Јерусалима и Антиохије, Србије и Румуније, Русије и Цариграда, итд., без прејудицирања решења. Свака помесна Црква својом динамиком живи стварност новог века, па је за очекивање да у једној географској и политичкој области може постојати другачији поглед на одређена питања. То, међутим, не сме да буде препрека општем настојању да се универзална и непроменљива јеванђелска порука саопшти „једним устима и једним срцем”. Бојим се да су поједини исувише заваљени у удобну фотељу конзервативизма. А историја нам даје поуке: индикативно је да је чувени епископ Смирне Поликарп око 155. године посетио свог римског сабрата Аникита и расправљао с њим о спорном питању датума празновања Пасхе. Иако се нису у свему сложили, замислите, ипак су заједнички служили Литургију, после чега се Поликарп вратио у Смирну - на своје мучеништво.

Света Евхаристија зацељује и невидљиве ране. Желео бих да Сабор чини слично. У историји Цркве, свака јеретичка или расколничка подела подстицала је и активирање здравих црквених сила ради лечења раздељујућих тенденција у Телу Цркве, с коначним циљем очувања јединства. Сабор може успети да извуче светлост чак и из нечега тако суженог и мрачног као што је раскол.

Папа се недавно састао с московским патријархом Кирилом, а потом и с васељенским Вартоломејем. Да ли се од предстојећег Сабора могу очекивати конкретни кораци ка унапређењу односâ између Православних Цркава и Римокатоличке Цркве?

Ти историјски сусрети сведоче о могућностима за искрени дијалог, на основу теолошких начела првог миленијума. На пример, темељни принцип светога Кипријана Картагенског гласи да сваки епископ, а не само римски, седи на катедри апостола Петра. Ово не значи само то да су сви епископи једнаки, већ и то да су једнаки прејемници целокупног сабора апостолâ. Кипријан разуме „Петрову катедру” не у односу на универзалну Цркву већ у односу на сваку локалну Цркву на челу с епископом.

Ови сусрети имају сотириолошки и терапеутски аспект. Жалимо због губитка јединства са западним Црквама, јер је то последица и наше греховности. Истински хришћанин зна да је до тога губитка дошло против воље Божије. Циљ саборâ је био и исцељење оболеле људске личности и заједнице. Ова непорецива сотириолошка перспектива саборске установе објашњава се чињеницом да се једино у Цркви налази истинска терапија, пошто је Христос једини Лекар. То историјско прејемство и Предање исцељења, које чини срце и језгро библијског и отачког Предања и саборског система, треба да нам помогне у решавању болног питања расколâ.

Да ли то значи - екуменизам, промену календара, одустајање од Православља како га виде они који се противе садашњем начину комуникације с католицима?

Постоје верници који брину о „једином што је потребно” и с поверењем гледају на оне који пастирски одговорно сучељавају изазове. Постоји и секташки приступ који у уношењу пометњи које сте поменули види свој раисон д᾿éтре. Од „екуменизма” праве сензацију која код једног броја људи ужива приличан успех и својом бунтовношћу само уносе раздор и хаос у већ постојећи метеж света.

Српска Православна Црква је истински екуменска; притом чува свој календар и не устручава се да разговара с било киме. Она даје свој допринос егзистенцијалном појашњењу савремених антрополошких, космолошких, културно-
-цивилизацијских и других проблема. Синодалност као суштинско својство Цркве може да буде корисна основа и прототип и за екуменски покрет. Наша Црква се не креће у легалистичким и уским конфесионалистичким оквирима.

Ко ће представљати СПЦ на овом Сабору?

Сабрање предстојатељâ, без Пуноће сваке помесне Цркве или без укупног сабора њене јерархије, не одлучује у име других, јер би у том случају то био облик колективног папства. Према древној пракси, позивају се поглавари аутокефалних Цркава да дођу с једним бројем својих епископа. То је далеко од идеалног броја – на сабору би требало да учествују сви активни канонски епископи. Црква на простору Србије и „српских и поморских земаља” (израз Светога Саве) позвана је да из свог епископата изабере двадесет и четири епископа.

У Литургији која ће се служити на Криту, православни ће као сабрање народа око епископâ и презвитерâ очувати и изразити у историји икону Педесетнице и будућег света, који превазилази смртну распарчаност, захваљујући свом јединству и утеловљењу у Христу. Тај будући век јесте гравитациона сила Цркве.

Извор: лист Политика, 4. мај 2016, стр. 1 и 8


рубрика: вести

06.05.2016

На празникот „Животоприемен извор”, Неговото Блаженство, Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, служеше и проповедаше во Ставропигијалниот манастир „Св. Јован Златоуст“, во Битола. Празникот „Животоприемен извор” е слава на истоименитата црква, што власта во Р. Македонија ја сруши во 2004 година.

Во својата вдахновена беседа, Архиепископот меѓу другото рече:

„На празникот Животоприемен извор, браќа и сестри, ја прославуваме славата на црквата што ни ја срушија властите во оваа наша татковина. Како што ви е познато беше изградена до покрив и дојдоа на полноќ во октомври 2004-та година, ако се сеќавате една цела чета до заби вооружени полицајци да ги обезбедуваат тие што ни ја рушеа црквата. Тогаш изјавивме дека христијаните два милениуми градат, а безбожниците во таа многувековна историја срушиле многу од тоа што христијаните го изградиле. Но, никогаш тие што рушат не можат да срушат толку колку што христијаните можат да изградат. Од едноставна причина што нивната вера е домостроителна.

Пред неколку денови, две личности кои често ги има по медиумите, изразија несогласување за тоа што во Велигденската порака напишавме дека „шарената револуција” е превреднување на вредностите. Навредливо и омаловажувачки, се обидоа да нè сместат во некои групи и клубови, критикувајќи нè дека сме фаќале страна во поларизиранaта клима на криза, во која се наоѓаме. А нашата жртва за единството всушност ги побива уште во почетокот. Додуша, ние направивме жртва за единството на Црквата и тоа го сметаме за најдостојно, но не ја омаловажуваме и секоја друга жртва за друг вид на единство, било тоа да е граѓанско, национално, политичко, социјално.

Вистината не се докажува без аргументи. Нашите критичари, пак, се без аргументи, груби и со голема доза на омраза, иако во нивните текстови милуваат да нагласат дека не ширеле говор на омраза. Секој кој е барем малку отворен кон иднината и не се соочува со неа со страв, уште денес може да насети дека придобивките од „шарената револуција” ќе бидат многукратни. Пред сè по однос на правата и слободите на граѓаните во нашата татковина, она што барем нас, на припадниците на Охридската Архиепископија ни е ускратено веќе 14 години, а според одѕивот на протестите во „шарената револуција“, очигледно е дека им било ускратено и на други. Постојат секако и многу други аргументи дека „шарената револуција” ги превреднува вредностите, и ако некој тоа не го гледа, не само што е слеп, туку и глув и бесчувствен. Згора на сè дури и нелогосен.

Но, најчудно е што личностите што јавно нè критикуваат, бараат со нас јавна полемика, при тоа не давајќи ни простор во медиумот во кој тие објавуваат, а тоа е весникот „Дневник”, да дадеме одговор. Е, токму таа извитоперена вредност на монополизирање на вистината и правдата ја менува „шарената револуција”. Чуму ни е држава што ни ги гуши правата и слободите? Државата постои за нас, не ние за државата“, рече Архиепископот, меѓу другото, во неговата празнична беседа на празникот Животоприемен извор.


рубрика: вести

02.05.2016

На Светол Понеделник, Неговото Блаженство, Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, служеше и проповедаше во манастирот Успение на Пресвета Богородица во с. Лагово – Прилеп.


рубрика: вести

01.05.2016

Празникот на Воскресението Христово во Православната Охридска Архиепископија, и покрај државниот прогон врз верска основа, кој сѐ уште трае, оваа година беше празнуван со особена радост, заради тоа што после повеќе години, Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован имаше можност за Пасха да богослужи во сопствената татковина. 

Припадниците на Православната Охридска Архиепископија и на овој голем празник, повторно усрдно се помолија и за сите оние, коишто ја мразат сеправославно признатата Православна Охридска Архиепископија, како и за конечен прекин на политички монтираниот судски прогон врз Архиепископот охридски г.г. Јован, врз Епископи, свештеници, монаштво и верници на канонската православна Црква во Р. Македонија.

Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован за Пасха богослужеше во Ставропигијалниот манастир „Свети Јован Златоуст“, Битола.

Неговото Преосвештенство Епископот полошко-кумановски и Местобљустител дебарско-кичевски г. Јоаким богослужеше во Куманово.

Неговото Преосвештенство Епископот брегалнички и Местобљустител битолски г. Марко богослужеше во Штип.

Неговото Преосвештенство Епископот стобиски и Местобљустител струмички г. Давид богослужеше во Скопје.

Никогаш не заборавајќи, но токму заради Воскресението простувајќи им на оние што продолжуваат да креваат рака на Христа и Неговата Соборна Црква, верниот народ на Православната Охридска Архиепископија на овој празник на победата на животот над смртта, на овој празник на превреднување на вредностите, коешто никој веќе не ќе може да го запре, согласно на зборовите од велигденската посланица на Архиепископот охридски г.г. Јован, истовремено се помоли и за искрено преумување на расколниците и за конечно враќање на непризнатата МПЦ во спасителното единство со Едната, Света, Соборна и Апостолска Црква!

Христос Воскресна!




ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!



Од: Информативната служба на Православната Охридска Архиепископија


рубрика: архиепископ\посланија

Ј О В А Н

по милоста Божја, Архиепископ охридски и Митрополит скопски,
до целата полнота на нашата најсвета Архиепископија Охридска




Сними ја пораката

Благодат, милост и мир, од воскреснатиот во слава, Господ и Бог и Спасител наш Исус Христос.

 

„Пасха свештена нам денес ни се покажа, Пасха нова света, Пасха таинствена.” Вака почнува првата стиховна стихира на Утрената на Пасха. Ја чувме денес сите кои Духот Свети нѐ собра да го прославиме чесното и славно Воскресение на Господа Исуса Христа.

 

Браќа и сестри во Воскреснатиот, чеда наши возљубени,

 

Пасха е збор со корен во еврејскиот јазик и во превод на нашиот мајчин јазик значи: премин. Премин од едно место на друго, од една состојба во друга, од едно време во друго. Денес, значи, нам ни се покажа Премин, се вели во стиховната стихира на Утрената. И тоа не некој стар премин, познат на сите, туку нов Премин, а згора на тоа и таинствен. Не оној премин со кој Евреите преминаа од Египет во Ветената земја водени од боговидецот Мојсеј, туку премин во новиот Ерусалим кој ги осветува верните.

Тој премин ни го отвори воскресението Христово. Откако Христос умре „за животот на светот” раширувајќи ги рацете на крст за така да го прегрне целиот свет, по три дена воскресна. И стана првенец од мртвите (1 Кор. 15,20). Над него смртта немаше сила, него адот не можеше да го пороби. Но, дојде ли Христос во нашиот свет само да ни го покаже тоа дека него смртта не му може ништо?

Не, љубени во Христа, не дојде Христос во нашиот створен свет примајќи тело како нас луѓето од Пресветата негова мајка Богородица само за да ни покаже дека тој е господар и на животот и на смртта. Се роди Христос во тело човечко за нас, створените битија да ни го покаже патот кон победата над смртта. Да ни го открие тој Премин од смрт кон живот. И не само да ни го открие, туку и да ни помогне да преминеме преку него.

Затоа денес сме исполнети со радост. Не затоа што случките и состојбите околу нас ни даваат поттик за радост, туку затоа што нашата радост доаѓа од нашиот успех да ја победиме смртта. А смртта пак, не ја победуваме со нашите извонредни сили, мудрост или способности, туку смртта ја победуваме со вера во Воскреснатиот.

Верата пак, нѐ причестува, нѐ прави заедничари во Воскресението. Но, никогаш да не заборавиме дека заедничари во Воскресението можеме да станеме, откако претходно сме станале и заедничари во крстот Христов. Ете тој е преминот што ни го отвори Спасителот, преку крстот да преминуваме кон воскресение и живот вечен.

Што значи, секој од нас кој има вера и надеж во воскресение, преку крстот треба да се подготвува за живот вечен. Крстот е испитот преку кој преминуваме кон вечноста. Но, не било кој и не било чиј крст. Нашиот личен подвиг и крст не се доволни за тој премин. Треба да го земеме крстот Христов, зашто само неговиот крст е спасителен и може да нѐ одведе до воскресение.

Сведоци сме дека веќе подолго време и нашата татковина е на некаков крст. Званично прогласена е револуција, без оглед што таа го носи името: „шарена”. Секоја пак револуција се прави заради превреднувања на вредностите. Нешто што е многу потребно на општеството во кое живееме. Вредностите кои се усвоени уште од времето на комунизмот останаа за жал во нашево општество непревреднувани. По падот на комунизмот речиси ништо не променивме од лажните вредности што беа усвоени од нашите претходници во времето на тој безбожен систем. Последиците од тоа ги трпиме денес.

Животот во лажни вредности не ја покажува неговата распадливост веднаш, туку по одредено време. Сиве овие години наназад добивавме сигнали дека таквиот живот основан на лага ќе нѐ одведе во пропаст. Но, за жал, нашето обезбожено општество немаше сили за превреднување на вредностите.

И сега сме во криза. Криза со широк обем, зашто не е веќе само криза на вредностите, туку постана сеопшта општествена криза. Од криза на врeдностите постана криза на моралот, од криза на моралот – криза на семејството, од криза на семејството – криза на севкупниот социјален живот, од криза на социјалниот живот – криза на институциите, а тоа значи криза на државата.

Луѓето што денес ја образуваат „шарената револуција” почна да ги гуши неправдата која веќе влезе на голема врата во нашата држава. И со право креваат глава за да ја вдишат слободата без која нема живот. Единствено што пречи е недоследноста на некои од тие луѓе што денес ја предводат „револуцијата”. Кога нас почнаа кривично и судски да нѐ гонат уште во 2002 година, а како што е познато гонењата не престанаа до денес, и тоа само затоа што се спротивставивме на лажните вредности на општеството и на фалсификуваната национална историја во многу области, никој или малкумина се проблематизираа од таквите гонења.

Во тоа време таквите гонења беа насочени кон „предавниците” како што нас нѐ нарекоа. За жал, или за среќа, во овие четиринаeсет години предавници постанаа многумина. Денес власта ги препознава како предавници и сите учесници во „шарената револуција”. Но, долго време, долги години да бидеме „предавници” беше само наша привилегија, на Вашиот Архиепископ и на сите Вас што припаѓате на Охридската Архиепископија.

Еве што донесе нашата упорност и доследност. Донесе превреднување на вредностите. И тоа веќе никој не ќе може да го запре. Зашто само превреднувањето на вредностите може да биде излез од длабоката криза во која нѐ втурнаа лажните вредности.

Токму тоа им го посакуваме на нашите сограѓани во денот на Воскресението Христово. Неговото подигање од мртвите да биде подигање на сите за нов живот и нови вредности, потврдени, докажани и испробани. Вам, пак, верните чеда на Црквата Божја Ви посакуваме да останете доследни на верата која ја покажавте низ годиниве на искушенија, сведочејќи го распнатиот, но и воскреснат наш Спасител, Исус Христос.

 

Христос Воскресе!

 

 

На Пасха 2016 г.

од Ставропигијалниот манастир Св. Јован Златоуст во Битола

 

 

Ваш во Воскреснатиот Христос,
Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

© православна охридска архиепископија 2004-2016
http://spc.rs - Српска Православна Црква Orthodox Christianity.ru www.kolivart.com - интернет каталог на манастирот Успение Богородично
wap презентација - www.poa-info.org/wap