Аутор: Славица Лазић

Поглавар Охридске Архиепископије живи и служи на релацији Грчка – Србија. После одслужене две затворске казне у македонским затворима, Његовом Блаженству Г. Јовану запрећено је новим тамновањем. У време одржавања Светог Архијерејског Сабора СПЦ разговарали смо са Његовим Блаженством Г. Јованом о новим страдањима јерархије и верника.

Ваше Блаженство, на Сабору сте изнели најновији пример бруталног поступка власти Македоније када је у питању однос према Православним верницима Охридске Архиепископије. Какав је став заузео Сабор по питању деценијског прогона верних и свештенослужитеља у Републици Македонији?

– Известио сам Сабор о немилом догађају од 12. маја на гробљу у Кавадарцима, када је расколничка организација, тзв. Македонска црква покушала да спречи опело и сахрану верника Охридске Архиепископије. Обред је служио Епископ брегалнички г. Марко са свештеником и ђаконом. Видео снимак тог ружног догађаја је интернетом обишао свет. Људи су згрожени докле је стигла расколничка свест, да ометају чак и сахрану покојника на гробљу.Нису дали да обавимо обред у једној од цркава које је узурпирала тзв. Македонска црква, забранили су обред чак и у Градској капели, која је грађена од самодоприноса грађана. И на самом гробу, који је приватна својина породице, ометали су свештенике да изврше опело. То је ужасан поступак. Годинама уназад питање регистрације Охридске Архиепископије остаје нерешено. После негативног одговора судова у Македонији, предмет смо доставили Суду за људска права у Стразбуру. Сабор сам известио о мом хапшењу ради екстрадиције у Бугарску и о свему што се дешавало протекле године. На плану верских права и слобода у Македонији стање се није поправило. Прецизније, нема помака од 2002. године када смо ступили у јединство са СПЦ.

Шта је до сада предузето да се тешко стање у Архиепископији реши?

– Имамо пуну подршку Сабора, али Сабор је у овом тренутку немоћан да утиче на државни врх Републике Македоније да промени свој однос према Охридској Архиепископији, коју признају међународни фактори. У годишњим извештајима Стејт департмента и организација за људска права увек се помињу кршења верских права верника Охридске Архиепископије. На основу тих извештаја, ја сам био ослобођен од Суда у Бугарској, јер су ондашње судије схватиле да је мој прогон и прогон верника Охридске Архиепископије на верској основи, а не по кривичном законику Републике Македоније. Из тог разлога нису допустили моју екстрадицију, јер у протоколу за екстрадицију постоји члан у коме се каже да када се сагледа да ће неко бити гоњен на верској основи или по расној дискриминацији у земљу у којој се тражи да буде екстрадиран, тада суд који одлучује може да не допусти екстрадицију. Било ми је јако тешко и непријатно да будем затворен у другој земљи, али је то било и плодоносно, јер је један непристрасан суд који није обремењен политичким стањем у Македонији, донео непристрасну одлуку. Судско гоњење је у трећем покушају осуђено, иако сам за исти предмет предходно ослобођен. То је верски прогон без икаквог кривичног дела које ми се приписује.

Ваше Блаженство, да ли бисте направили дистинкцију између раскола и расколника и канонске Цркве?

– Канонска Црква је Црква која је у јединству са првотроном Црквом. У овом случају првотрона Црква у православљу је Васељенска Патријаршија и све цркве су у јединству са Васељенском Патријаршијом. Истовремену су у међусобном јединству као сестре цркве и називају се канонске цркве, значи цркве које поштују канонски поредак Православне Цркве који се преноси са генерације на генерацију. Раскол није новина овог века, дешавао се у првим вековима хришћанства. Раскол је одступање од заједнице ради одређених интереса оних који одступају. Раскол није јерес, који означава погрешно учење. Раскол може да буде канонски или дисциплинарни прекршај који је усмерен према Цркви. Он разједа Цркву, безмало исто као сама јерес. Нејединство са канонском Црквом показује да се један од чинилаца не може назвати црквом. Једна је Црква, не може их бити две. Канонска Црква је Охридска Архиепископија, а расколничка организација се не може назвати истим појмом црква.

Расколници претендују да се и они назову црквом, и у неком ширем схватању Цркве они то јесу, само у ширем схватању. Права Црква је она која општи у литургијском и канонском јединству. Када прекине то литургијско и канонско општење, не престаје одмах та заједница која се одвојила да буде Црква, али није потпуна Црква јер има недостатак да се налази у нејединству са Црквом. Христос се оваплотио, дошао на земљу да сједини створену и нестворену природу. И сам Христос је носилац божанске и човечанске природе у једној личности. Дошао је међу нас да узме ту створену природу у својој личности, да би она била у јединству са Богом. И само тако, на тај начин постала бесмртна. Нема другог лека за бесмртност, осим да створена природа људска буде у заједници са нествореном природом божанском. Једино тако ће створена природа постати вечна. Ако је Христос зато сишао да направи то јединство између Бога и створене природе, онда свако цепање тог јединства, свако раздвајање је хула на самог Христа, који је дао свој живот смрћу на крсту. Онај ко није поштедео самог себе – Богочовек Христос, бива постиђен од оваквих поступака расколника више него од оних који су га разапели на крст.

Ваше Блаженство, да ли је то само унутармакедонско питање?

– Било је више покушаја да се реши проблем. У Нишу је 2002. године потписана сагласност од стране делегације за преговоре тзв. Македонске цркве и делегације Српске Патријаршије. Та сагласност је усвојена од стране Сабора СПЦ, али је под притиском власти у Македонији синод тзв. Македонске цркве одбио да је усвоји. Јавио се велики проблем, јер је оно што је постигнуто том сагласношћу био максимум који је могла да дâ СПЦ. Прошлогодишња Међуправославна конференција за припрему великог Сабора у Шамбезију потврдила је да је СПЦ поступила на најбољи могући начин. СПЦ не може да дâ аутокефалију једној Цркви, о томе треба да разговарају све остале Цркве јер је то питање опште сагласности у Православљу.

Зашто македонске власти онемогућавају регистрацију Цркве?

– Одбијени смо 2005.године када је важио стари Закон из 1998. године за регистрацију цркава и верских заједница за који се испоставило да је био неусаглашен са европским стандардима. Нов Закон је донет 2009. године на основу кога смо тражили да будемо регистровани, али смо поново одбијени. Жалили смо се, али смо одбијени чиме су исцрпљени правни лекови у Македонији. Предмет смо послали Суду за људска права у Стразбуру. Прво одбијање да будемо регистровани упутили смо 2007. године, а 2010. године смо спојили предмет. Надамо се позитивном решењу после чега македонска власт више неће моћи да избегне да нас региструје. То ће бити велики пораз за њихову тврдокорност, јер је невероватно да нам у 21. веку ускраћују људска права и при том очекују да ми поштујемо све законе и политику те државе. И поред свега, остали смо лојални Македонији, мада смо много пута изневерени и због тога огорчени. То је наш крст, носимо га и кроз крст се спасавамо.

Где сада боравите, Ваше блаженство? Можете ли да се вратите у Македонију, какви су односи са матицом а какви са Грчком Црквом?

– Два пута сам био у затвору у Македонији, неколико пута у притвору и ово је трећа затворска казна којом ми прете и за коју су тражили екстрадицију. Читав православни свет је упознат о новој претњи и ни од кога нисам добио савет да треба и по трећи пут да идем у затвор, јер је то очевидно тенденциозно. Оба пута сам се добровољно јавио у затвор сматрајући да ће моје тамновање променити државну политику према Охридској Архиепископији, да ће омекшати ставови према верским слободама и да ће се после мог изласка из затвора положај наше Цркве радикално променити набоље. Када сам видео да се то није десило, знам да моје треће утамничење ништа не би променило.

Приморан сам да живим на релацији Грчка – Србија. Једина корист је да сам током две ипо године успео да завршим докторат на тему „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми по Св. Максиму Исповеднику.“ То је савремена тема која се бави и овим расколом. Неопходно је доћи до јединства, чак и преко великих жртава које смо поднели, јер јединство нема цену. Јединство је смисао постојања и смисао живота у Цркви. Свака личност појединачно налази смисао у томе да ступи у јединство са Богом. Све личности у Цркви налазе такође смисао да ступе у јединство са Богом. Јединство је дакле основа за живот, како личности тако и Цркве.

Када пролазим кроз Бугарску, будући да није скинута потерница Интерпола, заустављају ме да провере да ли за мене има разрешења. Неко време ме задржавају, без већих проблема. Грчка није прихватила ту потерницу, примили су ме као брата, могу да служим и третиран сам и према чину и према положају који имам у Цркви. У Србији сам грађанин ове земље и по законима Србија не може да ме изручи. Не могу да излазим из Грчке, Бугарске и Србије, забрањено ми је путовање.

Ваше Блаженство, како подносите тај егзодус?

– Како растемо у Богу све више сазнајемо да победа није победа силом, већ смирењем и крстом.

Колико верника и свештеника броји Охридска Архиепископија и какав је њихов духовни живот?

– Још увек немамо праву слику о броју верника, јер држава избегава да направи реални попис. За крај године најављује се попис становништва. Покушавамо преко амбасаде РС у Македонији и преко међународних фактора да утичемо како би се прихватило допунско питање у рубрици вероисповест – којој тачно вероисповести припада верник. На тај начин ћемо имати јасну слику ко су припадници Охридске Архиепископије, а ко расколници. На последњем попису било је око 40.000 Срба у Македонији. У овом тренутку не можемо да кажемо да сви припадају Охридској Архиепископији, као што не можемо да кажемо да Македонаца нема у Охридској Архиепископији. Структура Архиепископије је таква да у Св. Синоду поред мене као Епископа има још три Архијереја. Полако се устројава јерархијски живот, попуњава се клир у епархијама, има нових рукополагања. Најтежи проблем је што су узурпирани сви храмови од стране расколника. Када почнемо да градимо храм или манастир – сруше или запале. У последње време се ситуација мало смирила. Наша богослужбена места су помало чудна – подруми, приватни станови, хале. Наше напредовање је споро, али радује чињеница да идемо према заједници са Богом и да растемо.

Јануара 2004. г. монаси четири манастира су прешли у јединство са Охридском Архиепископијом, што је изазвало велике проблеме. Каква је ситуација са монаштвом данас?

– Тада се држава уплашила да ће се масовно прелазити из тзв. Македонске цркве код нас. Монаси и монахиње из та четири манастира су били ухапшени и задржани у полицији 24 часа, а мени је одређен притвор 30 дана. После тога је следило суђење на коме сам осуђен за распаљивање националне мржње. То је био страх инициран преласком целих манастира у окриље Цркве. Монаштво живи у тешким условима. После много времена смо успели да обезбедимо кров за све. Монаси имају такав позив да жртвују себе за Цркву и Бога. Носе достојно свој крст. Нека им Бог буде на помоћи. Надамо се да ће их Бог наградити и дати им венац за доказану љубав. Љубав према Христу доказујемо само под условом да останемо верни Њему.

Колико наш народ разуме шта се догађа са Црквом у Македонији?

– У Македонији средства информисања дезинформишу јавност и народ нема праву слику. Ми смо представљени као издајице који раде за туђе интересе, а Охридска Архиепископија се представља као сателит Српске Патријаршије. То чине да би нас оцрнили и умањили прилив верника код нас. Када су запалили конак у Нижепољу код Битоља, нико тај чин није осудио. У почетку је било тешко дати позитивну слику о Архиепископији. У међувремену су избили велики скандали у тзв. Македонској цркви која више нема никакавог утицаја на јавни живот. Они су неодговорни и руше углед Цркве у народу. Властима то одговара и они држе ту организацију као да је биро, дирекција система власти. Потребна им је таква Црква која ништа не ради а фактички званично постоји. Средства информисања, и позициона и опозициона, дају искривљену слику, али су у једном сагласни – не треба давати никакав простор и легитимитет Охридској Архиепископији.

Колико је ова ситуација утицала на духовни живот Срба у Македонији?

– Ова тешка ситуација је допринела да они који схватају Цркву као мајку која их препорађа за нови живот, приступе Цркви много отвореније и пожртвованије од оних који нису пролазили кроз такве тешоће. Садашња ситуација у Македонији ми личи на прогон Цркве у првим вековима хришћанства. Ово страдање јача дух Цркве. Верници су оцрковљени, учествују у литургијском животу Цркве недељом , празником и пре и после богослужења, што је подвиг. Нико није одступио од Цркве, без обзира на жестину гоњења. Цркве расколничке организације су потпуно празне. Они немају вернике у цркви зато што њихова паства нема литургијску свест. То је паства политички оријентисана, заражена синдромом национал-филетизма.

Бирамо веру

– Не може се очекивати побољшање док државна политика Републике Македоније не схвати да смо ми грађани те земље, да нисмо непријатељи те земље, да смо патриоте у мери у којој се може усагласити патриотизам са верским слободама. Ако треба да бирамо, бирамо веру јер нас вера спашава, а не голи патриотизам. Ти појмови нису супротстављени и човек може да буде верски слободан и опредељен и истовремено патриота, односно да воли своју државу.