Саопштење
Дана 27. новембра 2014.г., у затвору Идризову у Скопљу, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јован, направила је напор и, посетила га је његова стара мајка како би проверила гласине које у последње време силно одјекују у јавности наше отаџбине, а у вези са затворским третманом Архиепископа.
Наиме, ово је друга по реду посета његове мајке у току ове године (она је стара и тешко може да путује), а у последње време нико и није смео да посети Архиепископа. Због тога, Његово Блаженство Блаженство Архиепископ охридски Јован два пута је тражио од директора КПУ Идризова да му дозволи да га посете чланови Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије, свештеници и монаси, али је директор све то без образложења одбио.
Његова мајка, која га је посетила, заправо нам је потврдила гласине о Архиепископу Јовану да му је здравље нарушено, да је без здравствене заштите и готово целосно изолован. Свакодневно је малтретиран од стране затворског персонала, а по наредби Управе затвора, врши се безмилосни притисак над њим, по ослобађању из затвора да напусти Р. Македонију. Шаљу затворенике да му прете физичком ликвидацијом уколико се не сагласи да напусти Р. Македонију. То је оно што је потресло ову од Бога благословену одраслу госпођу, до степена да стално рони сузе и да тугује за својим чедом.
Говори да познавајући свог сина, он јој никад то не би рекао, да заиста нема опасности за његов живот. Дванаест година већ од како су почела његова гоњења, она није од њега чула да јој се пожали, него је упркос свему тешио и храбрио не само њу, већ и све друге. Али, сада као да је сломљен од свакодневних малтретирања.
Факт у целости противзаконитог одбијања да се, још увек, Архиепископу Јовану не додељује домаће одсуство, иако он већ целих десет месеци испуњава све прописане услове за то, представља потврду горенаведеног. Звали смо затвор да проверимо зашто се Архиепископу Јовану не одобрава дводневно домаће одсуство као што се одобрава другим затвореницима који испуњавају услове, а нити се даје дозвола члановима Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије да га посете, али нам је одговорено да је директор то забранио, и то је било искључиво његово право да учини и са било којим другим затвореником.
Архиепископ Јован је успео да нам преко мајке достави писмо, за које је замолио да буде испраћено Управи за извршење санкција, зато што уколико би га послао преко Управе затвора то писмо никад не би стигло до наведене адресе. Ми смо узели за слободно, у немогућности да се консултујемо са њим, а због важности истог, у продужетку да објавимо садржину тог писма које је Архиепископ Јован упутио Управи за извршење санкција.
03 децембар 2014 г.
Преко
Управе КПУ Идризова
Директору Управе за извршење санкција
Скопље
Предмет: Писмо за историју
Поштована госпођо Гаврилоска,
више пута сам имао потребе да се обратим Управи за извршење санкција због неподношљивих измучујућих дејстава који се чине нада мном у КПУ Идризову готово од првог дана мог другог доласка у затвор (2. јула 2013. године), али сам се уздржавао чекајући резултат решавања моје прогресије у затворски третман који би ми омогућио коришћење погодности: викенд одсуства.
Иако сам прилично одавно испунио све прописане правилником услове да добијем прогресивни третман, Управа затвора није желела то да ми дȃ. Као да им је то неко наслеђе родитеља, па коме желе дају, а коме не желе не дају. Не желим да помислим како се од мене очекује да некога поткупим, али свима је познато да је то најсигурније оруђе за напредовање у затвору. Међутим, после скоро десет месеци од како сам испунио услове за добијање третмана којим бих могао да користим погодност домаћег одсуства, (а то је једна трећина укупне казне), био сам предложен на конференцијском састанку одржаном 4. новембра 2014. год., и на том је састанку предлог одговорног васпитача о мени био прихваћен.
Да појасним, дана 4. новембра 2014. године сам, од укупно 1978 дана колико ми износи укупна затворска казна, одлежао 1105 дана у затвору, или готово две трећине укупне казне на коју сам осуђен (5 година и 5 месеци). Уколико ми се од казне одбије екстрадициони притвор у Р. Бугарској, као и први и други притвор у Р. Македонији, а у вези са делима за које сам осуђен, у затвору треба да проведем 1452 дана. Једна трећина 1452 дана износи 484 дана. До 4. новембра 2014. године ја сам у затвору провео укупно 579 дана. Што значи да сам, по било којој рачуници која се предвиђа правилником о прогресији затвореника као и кућног реда затвора, испунио све услове за стицања третмана којим може да ми следује угодно домаће одсуство. Ако овде напоменем да сам и сва потребна документа приложио (потврде судова у Скопљу, Битољу, Велесу, о томе да се против мене не воде други судски поступци као и потврду о спајању казни), уколико напоменем да сам имао подршку васпитача одговорног за мене, онда није чудно што сам на конференцијском састанку о одлучивању мог третмана добио препоруку о прогресији у третман.
Но, као што је познато, ниједна одлука у затвору није важећа без потписа директора. Тек сам 18. новембра 2014. г. био информисан о томе како директор није желео да потпише записник поменутог конференцијског састанка, и то без икаквог образложења. А, како сам информисан од стране добро упућених представника Управе затвора како, заправо, одбијање директора да потпише одлуку о мом напредовању у третман није нити његова иницијатива, нити његова својевољност, него је за то добио наредбу из кабинета председника Владе, нисам имао жеље да затражим састанак са њим, јер шта би ми јадни рекао? Од месеца фебруара 2014 г., сам он ми није одобрио ни једну кратку посету на мој захтев. У два наврата сам писао молбу њему, но нисам добио одговор, а то значи да сам био одбијен. Сасвим је извесно да сам ја једини затвореник у затвору Идризову који не сме да има посету, али ни то није због директора. Све док и њему нису из кабинета председника Владе забранили, сам ми је током 2013 г., одобрио две посете. Ако се зна да су јединствене оне које имају дозволу да ме посећују једном месечно, моја мајка и сестра, а моја мајка већ има 76 година, Господ да јој умножи године, и не може често да путује, тада није чудно што сам, током целе 2014 г., имао само две посете.
Није ми познато да у затвору Идризову постоји неки затвореник са више ограничења од мене. Као да се цео систем организовао како би мени отежали затворске дане. Сада не говорим о мизерним условима смештаја (33 лица у једној соби са само једном WC шољом, лоша храна и нехигијена, а затвор не даје чак ни чинију, ни кашику затвореницима, па чак и то треба да донесу од куће). О овим условима би неко рекао да су мизерни, ипак они су такви за све затворенике. Но, не верујем да је неко са стране затворског персонала био више омаловажаван и малтретиран као ја. Мислим, да када би постојало право затвореници да буду тучени, као што се у затвору Идризову чинило пре десетак година, ја бих сигурно свакодневно био на стубу за бичевање, без обзира на то што сам „најмирнији затвореник“, по речима васпитача који је поднео предлог о мом напредовању у третман.
Да ме нико не разуме погрешно. Као што сам горе написао, за све ово што ми се дешава у затвору не могу експлицитно да окривим само директора затвора, нити пак директора Управе за извршење санкција. Шта да чине они када у овој нашој држави законски прописи могу бити промењени само једним телефонским позивом од „Високе порте“.
Из тог разлога ово моје писмо које је упућено Управи за извршење санкција није насловљено ни као молба, ни као жaлба, ни као захтев. По среди је један акт, да се не би заборавила данашњица. Да се не заборави да је Архиепископ Јован доследни наследник својих предхоника, који се ни по цену живота није одрекао вере, Цркве и њеног јединства. Да се не би заборавило ни то како је власт у Р. Македонији примењивала разна принуђивања да би преубедила Архиепископа Јована да се откаже од успостављеног јединства Цркве и да се врати у расколничку МПЦ. Но, и да се не заборави оно што је све извесније да ће се десити због његове доследности, а коју власт тумачи као његову непослушност према њој. Ради се о његовој ликвидацији, о којој очигледно већ постоји заговор, а то је најлакше остварити управо у затвору.
Ето, због тога пишем ово писмо. Ако је последње да се зна због кога је последње, али и да се зна: „А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“, као што вели Апостол (I Кор 9,23). Уколико није последње, да подсећа не само мене, већ и верне у Христу кроз шта је све требало проћи за сведочанство јединства Цркве.
Са поштовањем,
Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован
Осуђеник са рег. бр. 8603
01. децембар 2014. г.
КПУ Идризово-Скопље